МЕСТО ГДЕ ВОДА СОПОЋЕ

Прво одмориште Вилинске Кочије у Сопотници

 

Једном давно, у једном малецном селу далеко у планини живели једна девојчица Кристина и један дечак Саша... Овако би могла да почне нека бајка, али прича о Кристини Јањушевић и Саши Љујићу, којима нас је "Вилинска кочија" у госте одвела, није из давних већ из данашњих дана, мада...

Када дођете у Сопотницу, малецно село шћућурено подно планине Јадовник, заиста вам се учини да сте стигли у неку бајку. Не само због прелепе природе, питомих пашњака, шумовитих брда, потока којих има малтене на сваком кораку, скоро као и манастира од којих је Милешева са фреском Белог анђела најпознатија, не само због реке Увац у чијем се кањону гнезди белоглави суп, нити само због речице Сопотнице и њеног водопада, највећег у Србији, већ и због једног истинског принца без кога нема праве бајке. А он се родио у овом крају као Растко Немањић, али је векове до даншњи дана наџивео као - свети Сава! О њему ћете и данас у Сопотници многе легенде чути. У близини села налази се место Савина стопа, окамењени отисак, веле, стопала светога Саве. Ту су и Савина трпеза, и Савина столица у стени испред Савине пећине у којој се, каже прича, налази извор лековите и чудотоворне воде које се могу напити само они који нису грешни, док се свађалицама и грешнима вода "укрива", измиче им те је не могу дохватити...

Први становници Сопотнице, каже опет легенда, доселили су се у овај крај са безводног Пештера, и посадили село украј једног лепог извора. Али, као да их је нека зла судбина пратила! Не прође много времена, а врело пресушило. Разочарани, решише људи да дижу село и крену даље у потрази за водом, кад им се ноћ пред полазак испод Јадовника јави неки глас, и упита: "Бирајте, људи, шта да вам поклоним - воду или срећу?", а они углас повикаше: "Воду, воду нам подари, а срећу ћемо, ако Бог дан, сами стварати!" И услиши им се жеља, те са свих страна избише извори слатке, питке воде... По њима су и село и речица добили име Сопотница. Постоје, причају нам Кристина и Саша, они обични извори из којих вода цури, и они други, јаки извори, врела, из којих вода избија као да ври и кључа тако гласно да вода - сопоће...

Пре тачно осамдесет година учтељ Душан Алексић, основао је у Сопотници школу која, у знак захвалности мештана, сада његово име носи. Данас је она само подручно одељење ОШ "Бошко Буха" у Ивањи, селу удаљеном 6 километара на путу за Пријепоље, а Кристина и Саша, ученици трећег разреда, њени једини ђаци. Има, кажу, у селу још деце, али су их родитељи у Ивањи уписали, тако им је, ваљда, лакше, а и град је ближи. Ипак, иако су у школи само њих двоје, никада им није досадно: када уче - онда уче, а када је време за играње онда су ту јурке, жмурке, лопте, телевизор, а имају и компјутер... Исто као и сва друга деца... Што се заљубљивања тиче, ту се нисмо много распитивали, али смо сазнали за један заиста необичан проблем: Кристина и Саша никада не могу да закасне на час јер немају ваљан изговор. У обичној школи би дете рекло да га мама није пробудила, или да га је тата закључао када је отишао на посао па није могло да изађе из стана, или би смислило нешто треће, али они то не могу. Сашин тата је школски послужитељ, он школу откључава и зимо ложи пећ, нема шансе да закасни, а Критинин тата је - учитељ лично! Па сад ви видите...

А оног дана када је "Вилинска кочија" стигла, са њом су у госте дошли и другари из Ивање, па је било баш весело. Било је и позоришта, и певања, и ђускања, и фудбала у школском дворишту, и цике, вриске и граје као када је школа била пуна ђака.

Да је ово нека бајка, причу о Кристини и Саши завршили би речима: "И живели су срећно још много, много година!" Али, није. Проћи ће само ова и још једна година, и када заврше четврти разред, Кристина и Саша ће у Ивању у школу, а ова њихова у Сопотници остаће празна.

Можда је ова прича последња која је запамтила дечју грају у њој.

4. октобар 2008. године

2
1
0