ДВЕ СЕСТРЕ И ДВА БРАТА

Деветог дана путовања Вилинска кочија је стигла у село Доња Бистрица

 

Ове лепе јесни као да се и Сунце, заједно са нама у Вилинској кочији, радовало путовањима у малецне школе, па никако да оде на заслужени распуст. Пратило нас је целим путем, са нама се попело на планину Златар, па сјурило до Златарског језера, и онда нас, долином реке Лим, пратило све до села Доња Бистрица. Тамо смо се запутили, у школу "Добросав - Добрица Рајић" где су нас дочекали Ирена, другак, и Ивана Петрић, четвртак, и двојица трећака - Матија и Исидор Бјелић.

Ирена и Ивана су само сестре... У ствари, то није - само, јер су сестре које се воле и једна другој помажу у свему. А Матија и Исидор су ем браћа, ем - близанци! Да се збуниш када их видиш! Како их разликује, питамо учитељицу Љиљану, када личе као две капи сока од јагоде, а она каже - лако, по наочарима. Загледали смо и загледали, па иако никакву разлику нисмо видели, ипак смо поверовали, јер учитељице увек истину говоре.

Доња Бистрица није старо село, старија је Горња Бистрица, она ближа Новој Вароши. А ово малецно насеље крај пута подигнуто је због градитеља хидроцентрале на Лиму. Но, мајстори нису само радили и градили, већ су се и заљубили, па су се, што је и нормално, и лепа деца родила. Онда су изградили и школу, али не ову у којој смо били гости. Стара школска зграда срушена је у бомбардовању 1999. године, али је одмах сазидана ова нова. И, баш је лепа. Не толико због чистих, белих зидова и нових клупа, већ због цртежа, песама и прича, саксија са цвећем, полица пуних дечјих рукотворина, и смеха... Много се лепо смеју ђаци у Доњој Бистрици. Смеју се и када причамо о страху од змије, и о јајету на око које Исидор спрема не скидајући наочари, смешна им је и зима, смеју се и када падну испред школе и отклизају се право до куће, и када причају о залеђеном чичици, жмуркама и јуркама које играју... А када се уморе од играња и школе, поделе клупу у дворишту и загледају се у планину Златар и реку Лим... Тако се најлепше одморе.

Ћаскамо ми, тако, о свачему, а када смо потрошили половину ћаскања, рекли су, поклањајући нам шишарку са дрвета крај клупе за успомену, да другу половину часкања сачувамо за другаре у Горњој Бистрици и дружење у матичној школи.

6. новембар 2008. године

2
1
0