ОВА РУКА ПУТУЈЕ, ДА СЕ С ТОБОМ РУКУЈЕ

 Ево како се ова књига родила!

Радознали да о другарима из Домова сазнамо што више за свакако мало времена колико смо имали, смислили смо упитник са 190 питања. У књизи их је мање јер смо нека намерно поновили. Нисмо баш били сигурни шта ћемо тиме добити, али је испало да смо добро урадили јер смо имали разноврсне реакције. Нека деца су уместо одговора уписивала питање нама зашто их исто изнова питамо, или су само констатовали "понавља се", а нека су, опет давала различите одговоре. Зато се дешавало да на три пута постављено питање "Шта је највећа жеља" од једног детета добијемо три различита одговора.

У књизи смо одговоре за које мислимо да чине целину поређали по таквом редоследу. У упитнику су питања била разбацана. Изостанак логичног следа учинио је да свако питање буде издвојено, само за себе, те да се и одговор не наслања на претходни. Тај добронамерни трик нам је омогућио да добијемо, верујемо, прилично искрене одговоре, за које је требало много и дечјег стрпљења и добре воље васпитача.

Три стотине упитника смо дали, више од две стотине нам се попуњених вратило!

Приликом одабира најзанимљивијих одговора, а најзанимљивијима смо сматрали не само оне мудре, духовите, необичне, прецизно дефинисане или сасвим погрешне, већ све који су нам омогућавали најшире и најсвеобухватније тумачење одређеног појма, приликом њиховог одабира, дакле, приметили смо нешто занимљиво: било је упитника који су изгледали као да су деца једна од друге преписивала - што је немогуће, јер су стигли из различитих Домова.

Они појмови који имају више одговора потврђивали су дечју индивидуалност, различита животна искуства али и сам значај која таква питања имају за њих. Они други, са мање одговора, понудили су нам исте или врло сличне дефиниције.

Било је деце која су покушавала да буду духовита. Многима је и успело, а некима баш-баш!

Било је и горких одговора око којих смо се малчице двоумили да ли да их ставимо у књигу. С обзиром да она без њих не би била цела, оставили смо их. То је тај стварни живот ове деце.

Неки су питања на која нису имала одговор, једноставно прескакала или уписивала не знам, а неки храбро износили своје мишљење. И ни једно није погрешно, јер нама може послужити за наук, да проверимо сопствено разумевање деце и способност комуникације са њима: каква смо им знања понудили и јесмо ли их довољно научили, јесмо ли их охрабрили да истражују и сазнају, јесмо ли на њихова питања ми давали добре одговоре...!

Било је деце која су нас сасвим озбиљно схватила, али и оне која су нам се одговорима ругала. Али само док их не дирнемо у жицу, док их не упитамо за оно што им је истински важно. Такви се одговори по искрености препознају, наравно ако сте упамтили име аутора.

Најмлађе дете има пет, а најстарије двадесет четири године. Све смо их уврстили у исту причу јер се међу њиховим одговорима могу приметити многе сличности, додуше различито дефинисане што зависи од тога колико је ко желео или успео да буде искрен. Но, то није једини разлог због кога смо уз име навели и колико дете има година. Узраст није од пресудног значаја за квалитет одговора, јер им то нису истинске године. Многи од ове деце су или сазревали раније, или због занемарености, менталних или физичких оштећења, одрастали касније од својих вршњака. Зато смо од добијених одговора правили причу о сваком појму. То, и тек понека ретка правописна корекција, наш је утицај на књигу.

Све остало је аутентично дечје.

Ако би да читаш књигу - кликни на наслов!